Преосвећени Владика Господин Јован служио је Свету Литургију у Липарском манастиру Светог Великомученика Георгија, у петак, 4. септембра, (када наша Света Црква прославља Светог мученика Агатоника). Преосвећеном Владики су саслуживали јеромонах игуман Онуфрије Вранић и протођакон Небојша Јаковљевић.
Окупљеном народу Владика је богонадахнуто и поучно беседио о значају причешћивања, молитве, љубави и важности смирења. Говорећи о сједињавању човека са Богом, Владика Јован је указао на смисао и сврху долажења у свете цркве и манастире и присуствовања Светим Литургијама. То је начин да нас Бог удостоји кроз нашу молитву и овакве недостојне, и поред свих наших грехова и слабости, да се причестимо Светим Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа. Кроз Свето Причешће ми имамо Бога у себи, добијајући тако оно што је једино вредно и чему треба да тежимо, а то је живот вечни и Царство Небеско.
Колико је важно за нас да присуствујемо и учествујемо у литургијском сабрању, Владика је објаснио говорећи о доживљају Царства Небеског, овде, на земљи. Света Литургија своди небо на земљу и то треба да знамо да се на свакој Литургији Бог јавља, да Дух Свети силази и освећује нас, а то чини преко правоверних свештеника и свештенослужитеља. Дух Свети је тај који нас чува, који нас упућује на оно што је најважније за сваког човека – да задобије живот вечни.
Кроз учествовање у Светим Литургијама ми у ствари доживљавамо још сада и овде Царство Небеско. Владика је указао на заблуду у коју упадамо ако наше живљење овде сматрамо јединим живљењем. Ми јесмо у свету и нама је дано од Господа да овде започнемо живот вечни, који се у својој пуноћи остварује тек у оном вечном и непролазном Царству. Наш живот треба да је литургијски и евангелски живот, треба да је живот по Јеванђељу, по Богу, по Цркви, и зато се данас – овде молимо Богу за тај други свет. Треба да се осећамо поносни, али и да се осећамо одговорни ако творевина која нам је од Бога дата пропада, да се осећамо одговорним и кад пропада онај човек поред нас, јер смо сви одговорни једни за друге.
Молитва, истакао је Владика Јован, представља сусрет и разговор са живим Богом. Ако не умемо да се молимо, ми не умемо да разговарамо са Богом. Ако не умемо да разговарамо са Богом ми не умемо да се молимо. Све је повезано – молитвом везујемо човека за Бога, али и Бога везујемо за човека. Када га молимо, ми као да Бога обавезујемо да нам се смилује. Важно је да молитва не силази само са језика, него да излази из срца и ума човека. Зато је молитва срце свих врлина и сама врлина, у исто време. Ко правилно не верује, он не зна правилно ни да се моли. Колико је молитва важна указује нам поука да све у животу треба да почињемо и завршавамо са молитвом. Молитва нам је потребна јер омекшава срце човека, сликовито је објаснио Преосвећени Владика, упоређујући молитву и ваздух који непрестано удишемо. Ко се не моли, тај човек као да не дише ваздух. Такав човек је лишен разговора са Богом. Молитва немогуће чини могућим, оно што је тешко, чини лаким. Терет на свакој души, кроз молитву бива лакши.
Кроз молитву, ми у ствари, спознајемо Бога. Бог учествује у свему што се дешава у нашим животима, па зато разговор са Богом не треба да буде само једна нота нашега живота, већ његов главни циљ. Бројне су баријере које се налазе између човека и Бога, а оне се отклањају једино молитвом. Суштина молитве је љубав. Само човек који има љубави може бити истински молитвени човек. Што је снажнија молитва, то је дубља љубав и обратно. Што је слабија молитва човекова, то је слабија љубав.
Говорећи о начину на који се љубав манифестује Владика је упутио како да се у љубави окрећемо свим људима, пријатељима и непријатељима, нудећи љубав, а не тражећи да нас воле. Ако другога волимо, почеће и он нас да воли. Ако непријатељу показујемо љубав и почнемо за њега да се молимо, он постаје пријатељ. Молитва ствара пријатељство и то право пријатељство. Молитва ствара духовну везу и она чини да оно што је нерођено постане као рођено. И обрнуто, без молитве и оно што је рођено, постаје нерођено. Наш смисао треба да буде да се молимо и да волимо, у томе је сила љубави Божије према човеку.
Молитва је израз и мера нашег богољубља и човекољубља. Али, да би молитва и љубав биле сврсисходне и плодотворне, морамо имати смирење, опоменуо је владика Јован у беседи. Без смирења ништа нам не вреди, не вреди ни труд, ни подвиг. Ни добра дела нам не вреде без смирења. Главни пример и образац смирења је Исус Христос, који је рекао: научите се од мене смирењу, јер сам ја кротак и смирен. Цитирао је Владика и Светог Јован Златоустог који је о смирењу рекао да без смирења нема ни молитве.
Човек који се не моли, лишен је разговора са Богом и сличан је дрвету које се сече и у огањ баца. Данашња Света Литургија загрејала је наша срца благодаћу Мајке Божије Сузнице Липарске и Светог Великомученика Георгија, молитвама Преосвећеног Владике, господина Јована.
професор књижевности Александра Радовановић