Иако се подручје данашње Шумадијске епархије још од друге половине 12. века налазило у саставу Немањићке државе, најстарије манастирске и црквене грађевине подигнуте су на прелазу из 14. у 15. век, о чему сведоче како историјски и материјални подаци, тако и народно предање. Међутим, највећи број манастира овог краја потиче из времена кнеза Лазара и његовог сина деспота Стефана, с краја 14. и почетка 15. века. Већина их је изграђена у духу моравске архитектуре, а фрескопис манастирских храмова настао је у периоду турског ропства и представља спој домаћих и византијских елемената, са печатом непоновљиве лепоте.
Услед сурових историјских прилика и честих ратних разарања, већина манастира знатно је оштећена или потпуно уништена, а њихова свеобухватна обнова започета je након ослобођења од Турака, почетком 19. века. У наше време, Шумадијска епархија још увек је врло активна у обнављању светиња и унапређењу црквеног живота, а њених 26 манастира и 200 цркава најбоље сведочи о томе.
Један од данас активних манастира је и манастир Светог великомученика Георгија, познатији као Липар. Налази се у селу Доња Сабанта, на брду Липару, по коме и носи свој незванични назив. Удаљен је десетак километара од Крагујевца, смештен на граници Горњолевачке и Крагујевачке котлине, у подножју једног од врхова Гледићких планина ˗ Стражаре. Село је оивичено висовима Жежеља са севера, Дубова са запада, брдима поред реке Осенице са истока, док се на јужној страни пружа отворен простор ка селу Горња Сабанта.
Није познато када је подигнута првобитна манастирска црква, јер писани трагови о томе нису сачувани. По предању, на месту данашње цркве постојао је манастир још у 16. веку. Тадашња црква, изграђена од брвана, била је заклоњена од турског зулума, јер је читава област Липара била обрасла шумом, претежно липом и понеким столетним храстом, а више од једног сата хода била је удаљена од „турског друма‟, који је водио од Крагујевца на исток. Па ипак, као ни већина других цркава у периоду турског ропства, ни она није могла избећи терор Османлија, који су је опљачкали и порушили. У народној традицији, из овог времена се чува и сећање на гроб извесног монаха, највероватније синаита, над којим су се догађала исцељења верних.
У шематизму Српске православне цркве у Краљевини Србији из 1895. године, приређеном од Митрополита Михаила, наводи се да у Доњој Сабанти постоји црква Светог великомученика Георгија, саграђена 1849. године „од слабог материјала‟. У време израде овог Шематизма, парохију од 249 домова и 1500 становника сачињавала су села Доња Сабанта, Горња Сабанта и Велика Сугубина. Свештеник је био Гвозден Илић, који је 1910. завршио изградњу цркве Преображења Господњег у Доњој Сабанти.
Милан Ђ. Милићевић у књизи „Кнежевина Србија‟ бележи да Доња Сабанта припада Јагодинском округу и Левачком срезу, према државном попису из 1872. године има 128 пореских глава и да је село добило школу 1865. године. Када је реч о историји школства у Доњој Сабанти, занимљиво је навести сећање које је сачувано, да су угледнији мештани села још у Карађорђево време доводили такозване лутајуће учитеље, односно да је постојала нека врста приватних школа.
Оно што је несумњиво и село Доњу Сабанту и манастир Липар учинило шире познатим, јесте чињеница да је један од наших највећих романтичарских песника и врло даровит сликар 19. века, Ђура Јакшић, током 1865. и 1866. године на Липару обављао службу учитеља основне школе, која се налазила у манастирској порти. Овде су највероватније настале и његове чувене песме „На Липару‟ и „Поноћ‟, од којих се друга наведена убраја у врхунска Јакшићева остварења и антологијско српско песништво. Кућа основне школе, у којој је песник живео и радио, данас је обновљена а на њу је, у знак сећања на чувеног песника, 2015. године постављена спомен-плоча, са неколико стихова песме „Поноћ‟ и рељефним приказом песниковог лика.
Шездесетих година 19. века, црква је президана јаким каменом, зидови су озидани циглом, а кров је покривен црепом. Опстала је таква све до 1936. године, када је на њеним темељима подигнута нова црква и те исте године освећена од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег горњокарловачког свештеномученика, пострадалог у Другом светском рату. У време ове изградње, свештеник је био Добривоје Бранковић.
Деведесетих година 20. века указала се потреба за реновирањем храма, те је уз помоћ добре воље верника и њиховим прилозима 1997. године то и остварено. Подигнута је такође чесма испред цркве, са натписом о приложницима који су помогли обнову и подизање чесме.
Будући да је црква Светог великомученика Георгија на Липару имала статус филијалне у Доњосабаначкој парохији, у њој се ретко служило, све док 2003. године Епископ шумадијски г. Јован на овом месту није васпоставио манастир. За игумана је постављен схи-архимандрит Сава (Аврамовић), а богослужења су постала редовна. У наредним годинама, црква је проширена додавањем припрате са звоником, а изграђен је и конак. Освећење новоизграђених објеката извршено је 2007. године.
Одлуком Епископа шумадијаског г. Јована, манастир је октобра 2013. године преименован у женски, а данас у њему живи седам сестара, на челу са игуманијом Тавитом (Тишмом). Уз помоћ Божију и благословом Светог великомученика Георгија, сестринство се труди не само на очувању ове светиње, већ и на њеном сталном унапређењу, како би служила на духовно укрепљење и радост свих који је посећују.
Храм је грађен по угледу на моравске цркве, правоугаоне је основе и складно изведен, са низом архитектонских украса, полукружним конхама и апсидом. Засведен је полуобличастим сводом и покривен бибер-црепом. На унутрашњем јужном зиду храма налази се мермерна спомен-плоча већих димензија са именима бораца, житеља селa Доње Сабанте, палих у ослободилачким ратовима 1912˗1918. године.
У цркви се чувају честице моштију Св. првомученика Стефана, Св. Николаја Мирликијског, Св. мученице Фотине, Св. превлачких мученика, Св. Анастасије Српске и Св. владике Николаја Жичког. Приликом рестаурације црквеног пода 2018. године, отворена је гробница где су се, по народном сећању, налазиле мошти непознатог монаха синаита, над којима су се догађала чудесна исцељења. Гробница је, међутим, затечена празна. Али, испод пода десне певнице нађен је кивот са непознатим моштима више особа, за које се претпоставља да су ту смештене приликом обнове цркве 1936. године. Мошти су касније похрањене у мермерни кивот, уз јужни зид храма.
Значајну духовну драгоценост представља Иверска икона Богородице, која је 2002. године проплакала, због чега је прозвана Сузница Липарска. Богородичине сузе, сливене у подножје ногу Господњег лика и данас стоје испод стакла, којим је икона касније заштићена. Икона је постављена у трон и налази се на јужној страни храма. У част ове светиње, манастирска обитељ 26. октобра празнује спомен Богородице Иверске (Портаитисе). У храму се налази и живописана икона Портаитисе у трону, на северној страни припрате.
Осим храмовне славе, Светог великомученика Георгија (6. маја), у манастиру се свечано обележавају и спомен Светог Јована Шангајског (2. јула), чија живописана икона у трону стоји на јужној страни припрате и спомен Светог великомученика Фанурија (9. септембра). Овај светитељ из трећег века, пореклом са Родоса, познат је по брзој помоћи вернима у налажењу решења за животне проблеме и недоумице, као и проналазак загубљених ствари. Из благодарности Светом Фанурију за његову осведочену помоћ и доживљена доброчинства, сестринство манастира спонтано је почело да литургијски обележава његов спомен, што је временом попримило обележја друге манастирске славе. Верни народ радо је прихватио ово празновање и тог дана, по грчкој традицији, у част Светог Фанурија доноси у цркву такозване фануропите, колач умешен од девет одређених састојака.
Сестринство манастира на Липару бави се машинским везом, односно израдом богослужбених одежди и других текстилних црквених предмета. У манастиру је такође заступљено прављење природних мелема од лековитог биља, по традиционалној народној рецептури.