О Ђури Јакшићу

Djura_Jaksic_autoportretРођен је 8. августа (27. јула по јулијанском календару) 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

У револуцији од 1848—1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га немаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.

Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које поклања манастиру.

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Ђура Јакшић је 1866. године за време службовања у школи на Липару, која се налазила одмах поред цркве и данашњег манастира Липар, написао можда и две најлепше песме, На Липару и Поноћ.

НА ЛИПАРУ

Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Ил’ су и вас, можда, јади отровали?

Или вас је, слабе, прогонио свет —

Па дођосте само да, кад људе знамо,

Да се и ми мало боље упознамо,

У двопеву тужном певајући сет?…

Ми смо мале,

Ал’ смо знале

Да нас неће

Нико хтети,

Нико смети

Тако волети,

Као ти —

Ћију ћи!

Моје тице лепе, једини другари,

У новоме стану познаници стари,

Срце вам је добро, песма вам је мед;

Али моје срце, али моје груди

Леденом су злобом разбијали људи,

Па се, место срца, ухватио лед.

С белом булом,

Са зумбулом,

Шарен-рајем,

Рајским мајем,

Цвећем, миром,

Са лепиром,

Летимо ти ми

Срца топити —

Ћију ћи!

Моје тице мале, јадни сиротани!

Прошли су ме давно моји лепи дани —

Увело је цвеће, одбегô ме мај;

А на души оста, кô скрхана биљка,

Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,

Једна тешка рана, тежак уздисај.

На Липару 1866.

ПОНОЋ

..Поноћ је.

У црном плашту нема богиња;

Слободне душе то је светиња.

То глухо доба, тај црни час —

Ал’ какав глас?…

По тамном крилу неме поноћи

Кô грдан талас један једини

Да се по морској ваља пучини;

Лагано хуји, кô да умире,

Ил’ да из црне земље извире.

Можда то дуси земљи говоре?

Ил’ земља куне своје покоре?

Ил’ небо, можда, даље путује,

Да моју клетву више не чује?

Па звезде плачу, небо тугује,

Последњи пут се с земљом рукује…

Па зар да небо свету нестане?

Па зар да земљи више не сване?

Зар да остане —

Тама?…

И ход се чује…

Да л’ поноћ тако мирно путује?

Ни ваздух тако тихо не гази —

Кô да са оног света долази.

Ил’ крадом облак иде навише?

Ил’ болник какав тешко уздише?

Ил’ анђô мелем с неба доноси?

Ил’ оштру косу да га покоси?

Да љубав не иде?… Да злоба није?…

Можда се краде да нам попије

И ову једну чашу радости?

Ил’, можда, суза иде жалости

Да нас ороси тужна капљица?

Или нам мртве враћа земљица?

. . . . . . . . . . . . . .

Врата шкринуше…

О, душе! О, мила сени!

О, мајко моја! О, благо мени!

Много је дана, много година,

Много је горких било истина;

Много ми пута дрхташе груди,

Много ми срца цепаше људи;

Много сам кајô, много грешио

И хладном смрћу себе тешио;

Многу сам горку чашу попио,

Многи сам комад сузом топио…

О, мајко, мајко! О, мила сени!

Откад те, мајко, нисам видео,

Никаква добра нисам видео…

Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је,

Кад оно тихо ткање не чује

Што паук везе жицом тананом

Над оним нашим црним таваном!

Међу људма си, међу ближњима!…“

Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:

Под руку с злобом пакост путује,

С њима се завист братски рукује,

А лаж се увек онде находи,

Где их по свету подлост проводи;

Ласка их двори, издајство служи,

А невера се са њима дружи…

О, мајко, мајко, свет је пакостан,

Живот је, мајко, врло жалостан…

На Липару 1866.

Оставите одговор