Ево нам, браћо, светог и великог Празника који нам казу је зашто смо ми људи у овоме свету. Откуда то, да ти и ја будемо данас у овоме свету, а не кроз хиљаду година?
Откуда то да се ти родиш и будеш син Петра и Марије, у а не неког другог? Шта је то, каква је то тајна око нас и у нама, казује нам овај свети велики Празник – Празник Ваведења = увођења Пресвете Богомајке у Храм.
Ради чега је Она била уведена у Храм када је навршила три године? Дивна је беседа у данашњем Еванђељу: да се васпита Богом и у Богу. Да душу своју посвети Богу, да срце своје, разум свој, мисао своју, језик свој, све биће своје посвети Богу. Једном речју – да постане Света. И зато је Пресвета Богомајка дошла у Храм, да живи у њему све до пуних дванаест година.
Храм – то и јесте права школа; храм – то и јесте права истинска школа. Она нас учи Правди Божијој; не само учи, него нам и даје Правду Божију, даје нам Љубав Божију, даје нам Истину Божију. И док је Црква и Храм била школа у исто време, као у време нашег дивног и великог Светог Саве, онда смо ми цветали и процветали. Али, када школом дунуше луди ветрови безбожја и избацише све што подсећа на Бога, од тада, погледајте, цео свет залива се крвљу. Гледајте: устаје народ на народ, човек на човека, класа на класу, друг на друга; нема браће, нема човека који је брат човеку.
А ми, ми смо створени да будемо свети, да будемо пуни Бога, пуни Истине Божије, пуни Правде Божије. Свети Апостол Павле пише хришћанима, а то значи свима нама: Браћо моја, каква је воља Божија за нас, шта Бог хоће од нас? Он, вели, хоће светост нашу[1]. Воља Божија у томе се састоји што Он хоће да будемо свети ми сви, и ја и ти и свако људско биће. Зато је човек створен. Али у лудилу свом, човек одбацује Бога и неће Бога. То је као кад сунце, које сија и иде путем по небесима, људи неће и одбацују га. То је као кад ти, човек, мали и бедни, прирасли за земљу, пљујеш на сунце, а пљувачка се врати на тебе. Тако је и било са људима који одбацују Бога. Пљују на Бога, а пљувачка пада на њих.
Али, данас је Празник велике Истине, велике Правде. Пресвета Богомајка нам је показала и каже нам, да људско биће у овоме свету живи не само земљом и од земље, него Небом, живи од Неба. Као што наша малена земаљска звезда живи од сунца и од безбројних звезда које су нам њом, тако и ми људи живимо не само земљом, него и Небом, живимо Богом. Пресвета Богомајка удостојила се, осветила Себе толико да роди Бога и Господа Христа. Она Га је родила – ради чега? Ради нас. Родила Га је ради тога да се ми сви испунимо Богом,[2] као што је Она била испуњена, као што је сад испуњена изнад свих Небеса, Сјајнија и Славнија од свих Херувима и Серафима, од свих Анђела и Арханђела. Толико је људско биће узвишено, колико је Пресвета Богомајка узвисила људску природу, да је родила Бога!
Из беседе Светог Јустина на празник Ваведења 1976. године