О моштима

Гробница у којој се налазе мошти непознатог светитеља налази се  са јужне стране у самом храму . При обнови садашњег храма 1997. године, један од учесника је причао да су и гробницу отварали и да су у њој испод посебно намештеног камења руком дотицали мошти. Поред наведених моштију у гробници десило се до сада безброј исцељења од којих је прибележено само неколико, јер се раније о томе нису водиле никакве забелешке. Поред наведених светих моштију за сада непознатог Божијег угодника, у самоме храму се налази камен од белог мермера на коме је са горње стране урезан, тј. уклесан крст. До последње обнове храма, 1997. године, овај камен у народу познат под именом „Светиња“, био је округлога облика. 1997. године обновитељи храма су га сечењем обликовали у шестоугаоник, а комаде уградили испод самог камена. Један од учесника обнове храма причао је да када се овај камен посматра према сунцу у њему се види на безброј белих крстића. Постоји памћење код старијих људи из Доње Сабанте када су подизали нови храм за село, посвећен Преображењу Господњем, мештани са ондашњим свештеником су желели да наведени освећени камен однесу у нови храм као изузетну у нарогу многопоштовану вредност. Ставивши овај камен на воловска кола кренули су путем. Одмакавши само двеста метара од манастира волови су почели да запињу, немогавши да крену даље. Ни када су им додали још два пара волова, нису могли да погрену кола са каменом. После извесног времена људи су схватили да њихова жеља и поступак премештања камена није по вољи из духовног света, па су окренули волове поново манастиру и волови и кола су одмах кренули из места.

Исцелења

Неколико примера исцељења од разних болести милошћу Божијом, Благодаћу Духа Светога над светим моштима у гробници Светиње на Липару. Било је у овој Светињи неупоредиво више исцељења али нажалост нико то није у мучним временима наше прошлости зебележио. Међутим, и сада у дане нашег живљења људи који су доживели у овој Светињи исцељења никада више не дођу у Светињу да то у знак захвалности Господу заблагодаре и обнародују својим казивањем. Штавише, постоје случајеви исцељења из овог краја и села, где се људи стиде и страхују да то јавно изнесу, плашећи се осуде свог окружења.

Прво исцељење.

О исцељењу ослепелог Ђорђа Вуковића из Великих Пчелица испричао је његов рођени брат, Василије Вуковић и Ђорђева супруга, Живадинка. Ђорђе је као младић пре женидбе пред Дрги светски рат потпуно ослепео. Дијагноза и узрок слепила нису утврђени. Једне недеље Ђорђева мајка са још једном комшиницом је полако пешице одвала Ђорђа у Светињу на Липару. Када су стигли прво су се поклонили и целивали гробницу. Ту су оставили прилоге намењенњ светињи. После тога су изашли до извора где се Ђорђе умио лековитом водом. Када су се вратили у Светињу, Ђорђе је рекао мајци, „па ја видим липе, и сада поново почињем да видим“. Касније се Ђорђе оженио и изродио породицу и дочекао дубоку старост без тежих обољења.

Друго исцељење.

О исцељењу шлогираних уста Богомира Милошевића из Букуровца испричао је његов унук, микан Милошевић. Микану је деда Богомир примњену милост благодати Духа Светога описао речима: „Једне недеље враћајући се из сеоске продавнице у Букуровцу, жена ме је дочакала речима какосу свиње разградиле обор и изашле у башту. Узео сам секиру и исекао дрвеће, отесао га и поново све заградио. Какда сам сутрадан у понедељак ујутро устао на посао, осетио сам да ми уста више нису на месту како је нормално, већ су искренута на страну. Нисам могао ни да једем ни да пијем нормално, већ само на сламку. када сам одлазио код лекара те 1938. године, лекари су ми саветовали да лек потражим у цркви. Тада су ми моја баба и мајка испричале о исцељењима у Светињи на Липару. Једне недеље пошао сам на Липар. Када сам дошао у манастир, калуђер ми је на гробници у цркви прочитао молитву. После одређеног времена кренуо сам из манастира у Букуровац. Када сам био на путу кроз Осаоницу, лепо сам једног момента осетио како су ми кости тј. вилице крцнуле. Нисам имао огледало код себе да видим како ми изгледају уста. Тада ми је пало на памет да мокушам да зазвиждим устима па ако успем значи да су ми уста враћена у нормално стање. Покушао сам и успео да зазвиждим. Деда Богомир је целога живота осећао за потребно да нешто приложи Светињи на Липару у знак захвалности за исцељење, што су уместо њега учинили његов син Тадија и унук Микан, приложивши средства за обнову цркве и изградњу чесме испред цркве 1997. године.

Треће исцељење.

О исцељењу Томислава Марковића из Доње Сабанте. По каизвању његове мајке, Вере Марковић. Томислав је рођен 1964. године и сада живи у Д. Сабанти, засеок Липар. Томислав се разболео 1981. године од високе температуре. Двадесетпет дана није могао ни да једе ни да спава од високе температуре. За то време примио је 21 ињекцију, које нажалост нису помагале. Од високе температуре добио је упалу бубрега. На Видовдан 1981. године, Томислава су довели у цркву на Липару, где су га положили на гробницу. Тадашњи парох, отац Сава Арсенијевић је прочитао молитве над Томиславом. По речима мајке оболелог, Томиславу је одмах после прочитане молитве спала температура и престали су сви болови. Од тада до данас Томислав није боловао од тежих болести. Кућа Вере и Томислава удаљена је стотину метара од манастира.

Четврто исцељење.

Прича жене чији се непокретни муж исцелио у цркви на Липару. „Муж ми се изненада тешко разболео у 56. години, од шлога који му се десио у два наврата, када је остао потпуно непокретан. Били смо очајни, сузе нисам сушила. Лекари су рекли да се помирим са судбином и да у оваквим случајевима 99% не преболе. Једину и последњу наду сам полагала у Господа и решила да одем на молитву у цркву на Липару. Слушала сам о исцељењима у овој нашој светињи и родила се нада да ће нас Господ погледати. Никоме не могу да опишем силину мојих осећања за време милитве. Бол, молитва, сузе које сам гутала и нада. Ускоро су се јавили први покрети. Померио је прст на нози и мало по мало опоравак је кренуо. Дошао је свештеник и донео причешће за болеснике. После причешћа су се све функције и покрети вратили. Данас је он човек који хвала Богу нормално живи. Оздрављење није потпуно, али обзиром на прогнозу лекара, презадовољни смо“.

Наведено исцељење се десило особи из места у близини Липара, али је особа замолила за анонимност.

Пето исцељење.

Садашњи свештеник за Доњу Сабанту, отац Јадран Димовски, испричао је два случаја исцељења.

Прво исцељење детета из Ждраљице које је 1998. године имало пет година, и по речима његових врло младих родитеља, дете је нормално расло и говорило. Одједном је 1998. године изгубило говор и пуштало само неартикулисане крике. Родитељи су дете довели на Липар где му је прочитана милитва над гробницом. После молитве дете је проговорило. Родидељи су обећали да ће доћи поново да заблагодаре Богу и да дају своје податке али нажалост то нису учинили.

Шесто исцељење.

Друго исцељење које које прича отац Јадран. Ово исцељење десило се одраслом мушкарцу из Левачког краја оболелог од тежег облика душевне болести. Његови родитељи су га довели на Липар гдје је доживео исцељење. Родитељи су обећали да ће доћи поново и оставити своје податке, међутим, ни они то нису учинили.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.